11.06.2020

Između dve priče, od zastoja do promene

Ideja da podelim ova razmišljanja sa vama došla je posle ponovnog čitanja članka transakcionog analitičara Gianpiera Petriglijerija, (Transakciona analiza je teorija ličnosti i sistematska psihoterapija čiji je cilj lični razvoj i promena) pod naslovom ‘Zaglavljenosti u trenutku’, (malo rogobatno zvuči na srpskom) a radi se o našim životnim zastojima. Kada sam ga prvi put pročitala (članak je od pre desetak godina) moram priznati da mi nije bio naročito atraktivan. Međutim, kako svemu dođe vreme, kada sam se i sama zaglavila u trenutku i to više puta i postala mama, razumela sam ga na jedan potpuno novi način.

Petriglieri psihoterapeut, tadašnji predsednik Svetske organizacije za transakcionu analizu, inspiraciju za pisanje ovog članka je između ostalog dobio iz pesme U2, koju je Bono posvetio svom prijatelju iz INXS koji je odlučio da odustane, a obraća mu se recčma ‘You’ve got to get yourself together, You’ve got stuck in a moment and you cant’ get out of’. Bono ovde naglašava da je samo momenat u pitanju, uzimajuci u obzir čitav kontekst u kome se njegov prijatelj našao, na vrhuncu svoje slave i uspeha i da on mora iz njega da izađe. Petriglieri izaziva ovu tvrdnju postavljajući pitanje da li je zaglavljenost baš tako loše mesto od koga treba što pre pobeći ili je upravo mesto za rast, trenutak odakle počinje nas novi razvoj.

Slažući se sa Bonom i živeći klasičnu TA i meni je bekstvo od zastoja i to što pre bilo imperativ. Možda me zato i ovaj članak nije privukao pri prvom čitanju, međutim, on nudi mnogo više, jedan human, razuman, a pre svega uvremenjen pristup.

Evo kako Petriglieri vidi zaglavljenost u trenutku:

Naš sistem za adaptaciju je konstantno izazvan svakodnevnim promenama, novim uvidima i mnoštvom opcija. Razmišljanje mnogih od nas ide u smeru – sve se tako brzo menja, ja neću biti potrebna ovom svetu, necu biti korisna, ovo što ja znam da radim je već prevaziđeno ili će vrlo uskoro biti.

Moja razmišljanja su bila: dok ja izađem iz pelena, kašica i uspavljivanja pojaviće se nove metodologije, novi pristupi a pre svega novi ljudi koji će biti bolji, obrazovaniji i naravno mlađi. Vrlo često sam bila preplavljena osećajem da nešto propuštam, razmišljala kako je sve neizvesno i od svega toga postala prilično nesigurna, sa mnoštvom sumnji u svoje kompetencije i dotašnje znanje i iskustvo. S druge strane, imala sam i još uvek imam, svakodnevne radosti koje pružaju deca, čitav jedan svet mašte, smeha i uživanja. Volela sam svoju novu ulogu,a istovremeno se plašila kako ću uskladiti svoju karijeru i život sa decom. Jednom rečju bila sam u zastoju, zaglavljena u trenutku. Tek u naznakama, počinjem da razmišljam da mi posao kao takav, postaje više opterećenje nego izazov, ali i dalje imam želju da mu se na neki način posvetim.

Petriglieri tada počinje da mi objašnjava širi kontekst - Naš odnos kao pojedinca i institucije za koju smo vezani takođe prolazi kroz promene. Sve je manje long term ugovora (tzv poslova za stalno), posvećenosti i uzajamnog poverenja. Manje više svi ugovori se baziraju na razmeni dobara i usluga i traju koliko i obostrani dobitak – ovo znači da smo zaglavljeni u dobrom momentu za koji takođe izvesno znamo da ce proći. (ovo je najčešće bio moj slučaj) Kao rezultat imamo konstantnu izloženost kako mogućnostima, tako i pretnjama i to se sve tako brzo dešava odnosno smenjuje. Ne uspevamo da doživimo ni dobar trenutak jer je on ugrožen mišlju – šta će biti posle. U ovako postavljenom sistemu, pojedincu ostaje da preuzme odgovornost za svoju sudbinu, i da se bori sa nesigurnošću u kompleksnom (opasnom) svetu, svetu dnevnih promena, stalnog napretka i jasnih kratkotrajnih ugovora. (koji jesu core princip TA). Dakle,zaglavimo se kada trenutne aktivnosti doživljavamo kao besmislene i nesvrsishodne a da bismo dobile ‘pohvalu od društva’ mi se menjamo još brže i tek tada ne stižemo da uočimo smisao jer u suštini nismo ok sa tim.

Posledica ovako setovanog sistema često nas vodi u izolaciju, posvećenost sebi i svom mikrokosmosu (moj slučaj) ili fragmentaciju, odnosno komadanje sopstvenog bića, koja je još izazovnija jer je teško uklopiti sebe i svoj životni momenat sa zahtevima društva i okoline u smislenu priču, posebno u današnjem kontekstu. I tada se zaglavljujemo u momentu ili rečeno TA jezikom nalazimo se u zastoju sa uverenjem da je naša lična odgovornost ‘da se sastavimo’ kako Bono kaže ‘you’ve got to get yourself together’.

*Zastoj je sinonim za unutrašnji konflikt. Ovde se sukobljavaju dve približno isto snažne energije, tako da nijedna ne može da prevagne i postigne izvršnu moć (Gulding).

Gore od ovoga je beznadežnost, odnosno konfuzija kada odustajemo od nade da možemo imati ili dobiti smisao od našeg iskustva i sveta oko nas – nismo potrebni. Ovakva postavka stvari dovodi do toga da ljudi sve više imaju poteškoća da ostvare i održe bliske odnose. Oni u našim glavama postaju nepotrebni i precenjeni a ionako kratko traju ako i do njih dođe. Ne uspevamo da nađemo svoje mesto u svetu i generalno smisao u životu.

Međutim, naše iskustvo (doživljaj) zaglavljenosti u trenutku može biti posledica socijalnih trendova koje sam spomenula. Ali ono može biti samo trenutna nesposobnost (nemogućnost) ili nespremnost za promenu. Odnosno, osećamo se zaglavljeno umesto da prihvatimo i dozvolimo sebi da u ovom trenutku nismo u mogućnosti ili nismo voljni da (se) menjamo.

Zastoj je dakle u današnje vreme neizbežan, kada posmatramo celokupno socijalno i psihološko okruženje. Ali je i potencijalni početak razrešenja! J Traženje sebe, tj sopstvenog identiteta zato i jeste hot topic.

Kako se osećamo kada smo zaglavljeni u trenutku?

Vrlo često veoma usamljeno, izolovano, sa osećajem da se ovo samo nama dešava, sumnjamo u sopstvene kapacitete, preispitujemo svoje znanje i veštine. Može nam se smenjivati osećanje da smo suviše dobri ili suviše loši za ovaj svet. Svakako, osećamo se pod pritiskom, nekada ‘ kao da hoćemo da iskočimo iz sopstvene kože’ sa jakim uverenjem da je to nemoguće. Borba u nama se javlja kroz unutrašnji dijalog (ego stanja) gde se smenjuju poruke (KR) ‘strpi se’, ‘vredno radi ‘ ‘nikom nije lako’ ‘život je patnja’ i onih drugih koje dolaze iz (SD) ‘želim promenu, radost, ushićenje’

Ja sam u nekoliko navrata bila u ovoj fazi, verovatno kao i većina mama. Razapeta između prezahtevnih, vrlo često nametnutih obaveza društva (KR) i brige o deci s jedne strane ili sama sa sobom i svojim željama koje su se kosile sa potrebama dece. Ovde sam polako dolazila do zaključka da sam njima potrebnija u ovom trenutku nego projektu na kom sam radila ili nekom budućem, što nikako nije značilo da bih ga se tako lako odrekla. I to mi je donosilo trenutni smiraj. Tada, još uvek. U svakom slučaju, moj najvažniji projekat je tada bio kod kuće. To mi je postalo jasno, kao i zastoj koji se dešavao pri razmišljanju ‘šta ce biti posle i to uskoro’ Ja neću ovde davati savete kako da uskladite svoje obavezeiI budete srćcne, da se sve može itd. Takđje, ja ne zagovaram za odlučivanje ili deca ili posao.

  • Moje polje interesovanja je promena posla odnosno promena karijere i zaglavljenost u tom momentu. Izazov je tu ali opterećen sa mnogo ograničenja, realnih (finansijskih, kredit za stan, kompetencije, generalno strah od promene…). Najčešće su to osobe veoma uspešne u svom poslu, edukovane za isti, priznate, koje su vredno radile da bi postigle svoje mesto u sistemu, a opet nezadovoljne, sa osećajem ljutnje, beznadežnosti, vrlo često mame koje preispituju svoje zahtevne karijere koje su do juče volele i toliko im se posvetile, razapete između dve veoma primamljive opcije, ili mžzda ne všse tako primamljive, one koje hoće promenu.

Kako?

Ranije sam spomenula da je upravo taj trenutak zaglavljenosti, potencijalni početak razrešenja, odnosno mesto razvoja. Baš tada imamo priliku da zastanemo, počnemo da razmišljamo, otkrivamo opcije. Ovo je prilika da preradimo životni stil, svoje želje i potrebe, što nam se verujem mnogima desilo posle trudničke pauze.

Petriglieri gleda na zastoje postavljajući pitanje GDE OVO VODI? Pre nego ODAKLE OVO DOLAZI? Umesto da sebi postavljamo pitanje Zašto nam se ovo dešava, odnosno odakle dolazi, postavljamo pitanje Gde ovo vodi. Dakle focus je na našem razvojnom procesu gde naš trenutni zastoj može da nas odvede i šta novo da nam donese, pre nego na ponovnom obrađivanju našeg ranog iskustva. Dalje, on naglašava da je to fenomen koji se događa tokom celog života. Jednostavno, svaki put kada se nađemo u situaciji na koju se teško adaptiramo pa je tako i hendlujemo, imamo osećaj besmisla.

Vraćajući se na pitanje GDE OVO VODI? naša zaglavljenost u momentu koja je obojena usamljenošću i bespomoćnošću može da se pretvori u zatvoreni sigurni prostor za experimentisanje za budućnost. Vrlo često nam je ovde potrebno stručno vođenje. Ima dva preduslova koji su potrebni da se zastoj pretvori u razvojni momenat. To su:

  1. Postojanje unutrašnjeg nemira - tenzija, neumorna radoznalost, nekada i čista frustracija

  2. Spremnost na pokušaj da se veruje drugima, odnosno da se ostvari bliskost

Ovaj posao ima kognitivni i emotivni aspect .

Kognitivni aspekt obuhvata naše razumevanje i preoblikovanje. Tada počinjemo da razumemo da zaglavljenost/zastoj nije onaj zatvor iz koga moramo da pobegnemo već poruka da nasa psiha traži pažnju, da je vreme za promenu i potragu za novim smislom. Tada počinjemo da razumemo nase lične načine zaglavljivanja i dolazimo do spoznaje od čega mi to želimo da odemo, šta želimo da napustimo (strukturalnom analizom i analizom igara)

Emotivni aspekt je kombinacija mašte i ponašanja. Nekada počinjemo da maštamo, zamišljamo, drugačiju sebe nekada prvo rešimo da promenimo ponašanje a naknadno pravimo smisao od njih. Zapravo, vežbamo sa sobom, sebe u novim/izmenjenim ulogama, zamišljamo kako se drugačije ponašamo i mislimo. Na ovaj način se opuštamo, odustajemo od preuzimanja kontrole, vrlo često je uništavamo i prepuštamo se experimentisanju. Ovo znači da postajemo otvoreni, prilazimo novim ljudima, otkrivamo nove ideje. Tako od savršenih ideala dolazimo do onih vise humanih. Zaglavljenost u momentu postaje sve više baš taj prostor za experimentisanje, sa alternativnim, nepoznatim i zaboravljenim načinima da budemo ono sto jesmo. Dajemo sebi dozvolu da se smejemo, plačemo, ljutimo, budemo nesigurni, nespremni, zbunjeni, dozvolu da ne znamo – jer mi smo mnogo toga i nijedan izbor nije nepopravljiv. Najvažnije saznanje do kog dolazimo jeste da je beznadežnu konfuziju moguće pretvoriti u kreativno experimentisanje!

Ovde ću se na kratko osvrnuti i na one koji se ne ‘zaglavljuju’, one sigurne u sebe i svoje izbore. Preterana sigurnost u sebe ograničava sposobnost da budemo neodlučni, da doživimo i naučimo iz iskustva što je najdragocenija osobina deteta u nama. Jednom rečju, vremenom postajemo suviše savršeni i dosadni.

Sve ovo nas navodi na zaključak da su zastoji neizbežne epizode u našim životima koje doprinose razvoju i potencijalno uspostavljanju veće bliskosti koja je suština svih zdravih odnosa.

Dakle, gledajte na vašu zaglavljenost u trenutku kao na dobru vest. Možda znači da se nalazite u prostoru između dve priče i da vam se stvorila mogućnost da oblikujete nove načine kako biti OK sa sobom i sa drugima