30.09.2020

Moja četvrta promena karijere

Pre svega želim da ti kažem da mi je neizmerno drago što pratiš moj razvojni put.

I tebi, koja si nova što se uključuješ J Verovala ili ne, sledi jedan miran i prilično relaksiran period u mojoj karijeri.

Posle Svratišta i završenog Mastera za zaštitu i prava dece, razumela sam da mi je potrebna distanca od direktnog rada sa decom i da bi svoje, sad već pozamašno iskustvo i znanje mogla da preusmerim za kreiranje novih, uvremenjenih i svrsishodnijih politika za zaštitu dece.

Krećem da razmišljam u tom pravcu i ubrzo je moj headline na Linkedinu Konsultantkinja ;). Moja prva stanica je Ministarstvo pravde u kome počinjem da radim kao saradnica angažovana od strane jedne međunarodne organizacije.

Državna uprava je za mene bila jedan novi svet satkan od pravila, procedura, protokola koji se ili striktno primenjuju ili nemaju nikakvu važnost, što je meni bilo prilično zbunjuće. Nikako nisam mogla da shvatim primat administracije nad realnim životom. Najvažnije je bilo kako je napisan dopis, da li je zaglavlje na pravom mestu, izbor fonta, dok se ne tako velika pažnja poklanjala samom sadržaju. Forma iznad sadržaja! Sve obrnuto u odnosu na Svratište i čistu suštinu na koju sam bila navikla. U Ministarstvu je problem bio na koji način je presavijen papir, dok je u Svratištu to bilo zlostavljano i izgladnelo dete koje se pojavilo u pola noći. Verujem da možeš da razumeš haos koji se dešavao u mojoj glavi. I nije bilo ‘krivo’ Ministarstvo, već moj mindset i očekivanja. Trebalo mi je da razumem i prihvatim, jer sam intuitivno verovala da postoji dobar razlog zašto sada treba da krenem ovim putem.

I prilagođavanje je počelo. Moje najvrednije osobine snalažljivost i upornost počele su da daju rezultate. Ušla sam u štos sa procedurama, shvatila organizacionu strukturu i počela da radim ‘iznutra’ jer sam zapravo bila na pravom mestu – kada si deo sistema na dnevnom nivou, imaš priliku da reaguješ odmah, da kuješ gvožđe dok je vruće i utičeš na pravac razvoja novih rešenja.

Ja sam ovu priliku maksimalno iskoristila i kao krajnji rezultat izdejstvovala naizgled male izmene u veoma važnim protokolima koje su postale obavezujuće za sudije i tužioce. Evo jedne: Kako sam radila na projektu koji se ticao zaštite žrtava trgovine ljudima, jedna od aktivnosti je bila izrada protokola o postupanju sudija i tužilaca u sudskom postupku. Do tada, u našem pravosudnom sistemu osoba koja nije stranka u postupku iliti sudija, tužilac, advokat…nije mogla da bude prisutna tokom suđenja optuženom. U slučaju žrtava trgovine ljudima veoma je važno da osoba od poverenja bude prisutna u sudnici. Ljudi koji rade u sektoru za normative (oni koji pišu zakone), uporno su me pitali zašto joše neko i ko je ta osoba i čemu ona služi kad je suđenje zatvoreno za javnost. Objasnila sam im to ovako – kad ideš kod zubara, a plašiš se, nekako ti bude lakše ako je neko koga znaš uz tebe. Taj neko nije ni zubar ni sestra, samo je tu pored tebe. Samo prisustvo čini da se osećaš bolje jer znaš da je neko koga znaš tu da ti ‘čuva strah’. Isto tako je i ovim ženama takva vrsta podrške potrebna, čak neophodna. Jer je tek njih strah, s razlogom. Razumeli su! I ‘ubacili’ osobu od poverenja u protokol.

Ovakvih sitnih uspeha je bilo nekoliko, naročito kada sam posle godinu dana ostala da radim u Ministarstvu ali kao kosnultantkinja za Svetsku Banku i to upravo za oblast ljudskih i dečjih prava. I bila sam zadovoljna. Osećala sam da sam korisna, da se ipak nešto pomera i da mi kao pojedinci imamo uticaja na to. Ako želimo da radimo, u bilo kom sistemu, potrebno je da ga poznajemo, uočimo njegove manjkavosti i krenemo u akciju. Nije uopšte bilo lako, ali je bilo moguće. A bilo je moguće jer sam u tom trenutku radila kao deo sjajnog tima, sa fenomenalnim šefom i koleginicama koje su mi postale drugarice. Meni je sve to zajedno davalo ogromnu energiju.

Ono što me je posebno relaksiralo tih godina bilo je fiksno radno vreme. Dok sam godinama pre toga uglavnom bila na raspolaganju 24/7, odlazak sa posla u 16.30 je značio kraj za taj dan. Moja glava i misli su bili čisti i rasterećeni. Posle Svratišta, ovakav koncept mi je itekako prijao. Imala sam vremena da se posvetim svom ličnom i profesionalnom razvoju, išla na treninge i radionice, posećivala predavanja. Isto tako, sa najvećim uživanjem sam kreirala i vodila obuke i bila zahvalna što mi se stvorila prilika da svoje znanje i iskustvo prenesem dalje. Rad sa grupama je i dan danas moja najomiljenija forma. Individualni klijenti su takođe tu ali je moj posao psihoterapeuta i dalje pod b.

I kako svemu lepom nekad dođe kraj, s promenom vlasti i strukture u Ministarstvu, naš sektor je rasformiran i mi smo se rasuli kojekuda.

Narednih godinu dana sam radila na jednom zanimljivom projektu praveći Child Friendly buklet za decu u sukobu sa zakonom koji je obuhvatao zakone i dokumenta iz domena maloletničkog pravosuđa prepevane na deci razumljiv jezik. I bio je preveden na 5 manjinskih jezika.

Imala sam priliku da posetim sve institucije u Srbiji, uključujući maloletnički zatvor u Valjevu i direktno od maloletnika čujem šta im je najpotrebnije da znaju i razumeju kako bi ostvarili svoja prava. Ovaj projekat sam obožavala!

Nakon toga, nizale su se moje fri lens konsultantske aktivnosti, manje ili više inspirativne, ali davale su mi slobodu da organizujem svoje vreme i u velikoj meri biram šta ću da radim. Nekako u tom periodu se iskristalisala moja najveća životna vrednost, a to je fleksibilnost u radnom vremenu, koje nikada ne želim da se odreknem.

Ubrzo sam i zatrudnela i odlučila da napravim malu pauzu, da bi se nakon porođaja vratila na jedan zanimljiv projekat podrške deci bez pratnje koja su u velikom broju prolazila kroz Srbiju. I to je bio čitav novi svet, nova kultura, tradicija, jezici, običaji. Svaki dan je bio prilika za učenje. Bilo je toliko novih izazova, novih uvida, ideja za milion aktivnosti…

Međutim nešto mi je smetalo. Osećala sam da moja uključenost nije više ista. Pitala sam se šta je po sredi, Nisam imala onu staru dobru motivaciju koja pokreće, menja, stvara. Sa svojom terapeutkinjom tragala sam za razlozima, a svakodnevno se osećala zaglavljeno, kao da moram da biram, a nisam sigurna ni u jedan od mogućih izbora.

A razlog je zapravo bio ispred nosa, tu svaki dan pored mene. Postala sam mama i moj najvažniji projekat postala je ta mala moja kopija. Opet sam bila na početku, sa pitanjem šta i kako dalje, samo je sada perspektiva bila drugačija. Promenili su mi se prioriteti. To je bila ključna istina koju sam spoznala. I nisam je lako prihvatila. Bila sam rastrzana i zbunjena. Obožavala sam svoju novu ulogu, plašila se da ne izgubim onu staru, poznatu sebe. A vreme je prolazilo. Iskreno, nisam se tada mnogo udubljivala u svoj problem oko karijere, mada mi je uvek bio tu kao tinjajuće nezadovoljstvo. I da neće proći sam od sebe. Za kraj ovog javljanja, reći ću ti samo da sam u ovom raspoloženju provela gotovo 4 godine. Ali onda sam se pokrenula!

Moj novi početak označava kraj ove priče o mojoj promeni karijere. Za sada J O tome ću ti pisati sledeći put.

Želim još ovo da ti kažem - ono što znam sada, nisam bila sposobna da vidim onda. Nekim odlukama treba više vremena i to je OK. Daj sebi vremena, koliko god ti treba, ali ga ograniči. Postavi realan rok koji će te podsećati na sebe i svoju potrebu za promenom.

Do sledećeg puta, šaljem ti osmeh, zagrljaj i veru da je moguće J

Mila

P.S. Žao mi je što ni ovog puta nisam uspela da te obradujem mojim e bookom. Iskreno se nadam da će ugledati svetlost dana do kraja ove nedelje. I ti ćeš to prva saznati. Jer si deo priče. :)