16.09.2020

Moja treća promena karijere

Dok krećem da pišem ovu najdivniju epizodu svog karijernog razvoja, moram ti priznati da mi se smeši brk i to iz dva razloga. Prvi je što me za Svratište za decu ulice vežu prelepe uspomene i uvek se raznežim kada o tome mislim, a drugi je uzbuđenje što ću ovu roler koster avanturu podeliti sa tobom. Jer koliko god da je lepa, smislena, nadasve humana, ovo je priča od koje sam najviše puta htela da odustanem.

Jednog dana posle posla na Institutu u Rimu, odlazim u internet point (dada, tada još uvek nije bilo uobičajeno da u kućama postoji lan konekcija) i dobijam mejl od svoje koleginice i drugarice sa fakulteta sa kojom sam tokom studija volontirala na raznim projektima za ranjivu decu. Piše mi kako želi da pokrene NGO sa ciljem da se pomogne deci iz domova za decu bez roditeljskog staranja, a to je bila priča o kojoj smo obe maštale već dugo. Čak smo imale i jedan pokušaj ostvarenja nekoliko godina pre. Ta nova priča me je zainteresovala, onako samo po osećaju pa je moj odgovor bio da ću najozbiljnije razmisliti. Kako je to bio početak leta, ja sam svoju odluku odložila za jesen i prepustila se čarima putovanja po Evropi, kojih sam toliko bila željna.

Ideja o povratku mi je bila stalno u glavi i ja u oktobru odlučujem da se vratim u Beograd gde pre svega završavam fakultet. Nakon toga se priključujem tek osnovanoj organizaciji i krećem u realizaciju projekta. Ideja je bila da se okupe studenti sa Defektološkog i Fakulteta političkih nauka i volontiraju svaki dan u domovima za decu sprovodeći razne aktivnosti iz domena svog interesovanja, upotpunjujući im svrsishodno delove dane kada su slobodni. Dakle, bilo je tu i kapuere i čitanja bajki i slikanja i pravljenja nakita…I sve je to funkcionisalo sa budzetom 0 skoro dve godine.

U međuvremenu, mi smo upoznavali decu iz domova i počeli da ih srećemo na ulicama Beograda neretko u večernjim satima, na kaldrmi Skadarlije ili na velikim raskrsnicama gde su brisali stakla na vozilima.

Zapitali smo se KAKO TO? Pa oni žive u domu, imaju ‘sve’ uslove i bili smo prilično zbunjeni zašto provode vreme na ulici. Polako smo ulazili u priču sa njima i otkrili čitav novi svet, paralelni svet, subkulturu zvanu DECA ULICE.

I tu naravno nisu bila samo deca iz domova, ali to je bilo jedno iskustvo koje su manje više svi imali u svojim malim biografijama. Upoznali su nas sa svojim prijateljima, pokazali nam mesta gde borave, čuvene šahte od toplovoda pretvorene u garsonjere, napuštene kuće, takozvani skvotovi koji su imali svoju organizaciju i hijerarhijsku strukturu koja se religiozno poštovala. Svako je imao svoje zaduženje u ‘timu’ a ono što je bilo fascinantno jeste njihova sjajna kako gradska, tako i međugradska logistika. Oni su veoma dobro komunicirali i bez mobilnih telefona, te ako bi neko dete iz Novog Sada ili čak iz Budve, dolazilo u Beograd znalo bi kome da se obrati i u koji skvot da ode. Od njih sam naučila jednu veliku lekciju o snalažljivosti koja mi je toliko bila potrebna u nekim teškim trenucima dok sam bila u Italiji.

Tokom tih dugih razgovora i takozvanih izlazaka ‘na teren’ kako smo ih mi zvali, stalno smo imali želju da im pomognemo, a da nismo uopšte znali kako. Osim sitnih intervencija odvođenja kod lekara i donošenja palačinki, vrlo malo toga smo mogli da im ponudimo jer su nam kao maloj volonerskoj organizaciji mogućnosti bile minimalne.
U jednom od tih razgovora jedan dečak rekao da njima zapravo najviše treba veš mašina. Mašina za veš??? Od svega? Da, odgovorili su, mi želimo da budemo čisti, da nas ljudi na ulici ne gledaju ispod oka, govore da smo smrdljivi i prljavi. I to je bio znak! Nama treba mesto gde ćemo da stavimo mašinu za veš da oni mogu da dođu i operu ga.

Kamen temeljac za Svratište je postavljen.

Dakle mi tražimo prostor, sigurno mesto gde će ova deca moći da dođu kada to njima odgovara i gde će pored veš mašine moći da dobiju još neku uslugu koja ima je neophodna.

Usledile su duge dve godine borbe sa gradskim i republičkim vlastima zaduženim za dečju zaštitu. Godine ljutnje, tuge, straha u šta se upuštamo…godine u kojima smo sa svakim ko je pokazao ma kakvo interesovanje za temu, pričale o deci ulice i ideji koju imamo o otvaranju nove usluge za njih.

I nije bilo lako. Ali ih pamtim kao godine mog najvećeg ličnog i profesionalnog rasta, godine moje najveće motivacije i posvećenosti kao i želje da sve ovo uspe. U to vreme počinjem i svoju obuku iz psihoterapeutskog pravca Transakciona analiza jer sam razumela da mi je bila potrebna podrška, pre svega za razumevanje same sebe, a zatim i da bih razumela te komplikovane sisteme i odnose čiji sam deo bila. Jer izazova je bilo na pretek. Nebrojeno puta sam htela da odustanem, pitala se kako je moguće da je samo nama dvema i još nekolicini ljudi jedino važno, kako je nama jedino stalo i kako ama baš niko ko ima moć odlučivanja ne primećuje važnost, vrednost, a pre svega humanost i potrebu za Svratištem.

I svanuo je i taj dan, otvoren je konkurs za usluge u socijalnoj zaštiti na kome je naš prvi projekat Svratište prošao! Krenuli smo sa minimalnim sredstvima i ogromnim volonterskim angažmanom nekoliko nas i naših porodica. Taj 3. Avgust 2007 godine će, pored toga što je rođendan moje mame, zauvek ostati upisan kao najvažniji datum moje dotadašnje karijere. A glavna ‘zabava’ je tek počinjala.

Deca su počela da dolaze, sve je bilo bajkovito, san se ostvario i blistavo bela nova Candy mašina stajala je u prostranom kupatilu Drinčićeve 26, prve adrese Svratišta. Bajka ne bi bila bajka da nema zapleta koji je uskoro usledio.
Na prvu prepreku smo naišli kod komšija. Njihovo nerazumevanje udruženo sa našom naivnošću da i drugi ljudi od sada vide stvar našim očima, stvaralo je konfuziju kod dece,a u nama neprestanu tenziju i strepnju. Usledile su česte primedbe i negodovanje koje je bilo teško hendlovati. Pored ovoga, približavalo se vreme praznika koje je najizazovniji deo godine za decu ulice jer su ljudi tada upućeni na porodicu, darivanje i bliskost a to je ono što ova deca gotovo nikad nisu imala i za čim su suštinski oduvek žudela. Usledila je i eskalacija konflikta te smo bili prinuđeni da Svratište privremeno preselimo. Ljubaznošću tadašnjeg Fonda B92 uselili smo se u prostorije Centra za kulturu Rex. Ni tu nije bilo bajno, ali je usluga opstala, a to nam je bilo najvažnije. Usledio je sledeći krug lobiranja, moljakanja i pregovaranja samo ovog puta sa jasnom misijom – Svratištu prostor mora da obezbedi Grad i na taj način stane iz ove usluge. Konačno se i to dogodilo u maju naredne godine, te je Svratište konačno dobilo adresu na kojoj je i sada, Krfska 7a.

I gde sam tu ja? Ja sam tu svim svojim bićem svih tih godina, uverena i ubeđena da je to zauvek moj put. Pa ja sam jedna od dve osobe koja ga je stvorila od veš mašine. Ja sam tu utkala sve svoje snove, videla svrhu, razlog, životne vrednosti. Sve je bilo na mestu. Dok je bilo.

Iako je to jedan živ sistem u kome nijedan dan nije isti, vremenom sam počela da se trošim. Pre svega sam bila umorna od tih dugogodišnjih bitki, od pregovaranja, dogovaranja i borbe za finansijsku stabilnost Svratišta kao usluge. Nisam imala onu istu energiju kao na početku i to me je deprimiralo, plašilo i zbunjivalo. Kako sad to, pitala sam se, pa ovo sam jedino želela, zbog ovoga sam se vratila iz Italije, moja dugogodišnja veza se okončala, sve porodične praznike sam tamo provodila…I nisam nalazila pravi odgovor. Nametnuo se, treba ti promena. Iako je ovo najvažniji životni projekat i moja najblistavija crtica u CVIju, bilo je potrebno da ga napustim.

Još uvek nisam sigurna da li je on prerastao mene ili sam ja prerasla njega, ali jedno je bilo sigurno, a to je da moramo da se rastanemo. To se i dogodilo nekih godinu i po dana kasnije, uz puno emocija, suza, ljubavi i strepnje. Nisam znala šta dalje, ali sam otkrila jedno - moj sledeći razvojni zadatak je prihvatanje sebe i kad odustaneš od nečega što ti je značilo doslovce život.
Postala sam mirna s tim da sam profesionalni i karijerni nomad čija je nova potraga za smislom upravo počela.

Ono što tebi želim da poručim jeste da je nekada vrednije ostaviti i najveću ljubav, pustiti je da raste i razvija se bez tebe. Već je i više nego dovoljno što si joj udahnula život i zato ne dozvoli da je tvoja želja za još većim samoostvarenjem obesmisli. Idi kad je vreme, idi dok je voliš jer je važno da ti ostane u sećanju kao svetla tačka i zvezda vodilja na novom putu. Tvoje znanje, iskustvo i postignuća ostaju zauvek sa tobom gde god da kreneš i sjajno je da ih se sa ponosom i osmehom setiš (kao ja sada:) i prizoveš upomoć kad samopouzdanje zakaže.

Posle Svratišta počinjem svoju karijeru konsultanta za prava i zaštitu dece

Da li si ti nekad odustala od svog voljenog posla? Podeli sa mnom svoju priču, ovo je meni lično jedna od najdražih i najemotivnjih tema.

P.S. Uskoro izlazi moj besplatni e book još uvek pod radnim naslovom ‘Kako da pronađeš posao koji ćeš da voliš. On će biti razlog da ti uskočim u inboks sa ovim obaveštenjem i pre nego što stigne naredni broj :) Jer ti si deo priče i hoću da saznaš prva.