02.09.2020

Moja druga promena karijere

Neizmeno mi je drago što ti se priča o mojoj prvoj promeni karijere dopala. Možda me osećaj vara, ali čitajući mejlove koji su pristizali, osetila sam da su moja energija i autentičnost bile presudne i tebe podstakle da razmeniš sa mnom svoja iskustva. Mislim da su upravo njih dve ‘saveznice’, daleko nadmašile moje narativne sposobnosti. Moj utisak je bio da smo se prepoznale i pronašle. I možda baš sada dok ovo pišem, polako otkrivam svrhu ovog newslettera.
Jer što bi rekla Brene Brown, konekcija je energija koja postoji između ljudi kada osećaju da su jedni druge videli, čuli i uvažili. I sad možemo da nastavimo.

Italija. Posle 6 nedelja intenzivnog učenja italijanskog, našla sam se u Večnom gradu. To je zapravo bilo jedno lepo predgrađe udaljeno (svega) 36 autobuskih stanica od centra grada i nekoliko kilometara od prve metro stanice. Živela sam u porodici gde mi je mentorka sa Instituta gde sam došla na praksu, našla smeštaj, u zamenu za čuvanje dece. Dečak i devojčica (7 i 10 godina) živeli su samo sa mamom, u stanu koji su nakon razvoda njihovi roditelji pregradili velikim ormarom. Tata je ostao s druge strane ormara. To je ujedno bilo mesto njihovih sastajanja, dovikivanja, rasprava i svađa. Totalni Fellini. Ali tu je bila i moja najbolja učionica italijanskog. Iskoristila sam tu malu među da pokupim i razumem taj najvažniji deo stranog jezika i druge kulture, a to je običan u život u svom punom sjaju. Dobra stvar je bila što sam ja ovoj deci bila zanimljiva i nije im bilo teško da odgovaraju na moja pitanja ‘Šta je ovo, a šta je ono’. Naprotiv, to ih je zabavljalo, pa su mi smejuljeći se odgovarali, razmenjujući među sobom kako je čudno što ja ne znam šta je kutlača, cediljka ili sušač za veš. Ovo iskustvo je moja najbolja škola jezika ikada i samo ću ti reći da sam već posle mesec dana umesto svoje drugarice, išla u sekretarijat njenog arhitektonskog fakulteta da se raspitam detaljno o stipendiji i polaganju dodatnih ispita.

A čime sam se bavila kada nisam bila ispred ormara – bila sam saradnica na istraživanju o agresivnosti dece u dve italijanske pokrajine. Ideja je bila da ispitamo koliko je surovost dece prema životinjama, povezana sa animozitetom koji oni razvijaju prema strancima u njihovoj zemlji. U to vreme, početkom 2004, Italija je bila preplavljena ljudima iz Rumunije, pa je većina dece u svojim razredima imala barem jednog drugara iz ove ili neke druge strane zemlje. Kako su sve moje kolege osim mentorke, govorile samo italijanski, moj najveći izazov je bio da koliko god mogu iskoristim sve ono naučeno ‘ispred ormara’ apgrejdujem na akademski nivo. I nije mi bilo lako. Nerazumevanje stručnih termina dovodilo me u situaciju da posumnjam da bilo šta znam, često sam pitala za ponovno objašnjenje i instrukcije. Osećala sam se prilično nemoćno i noćima razmatrala svoju odluku, zaključujući poluusnula uvek samo jedno – šta je meni sve ovo trebalo? U tim trenucima mi se onaj rad u specijalnoj školi činio savršenim. Ni sama ne znam tačno zašto nisam odustala. Verujem da je najviše uticao moj večni optimizam da će sve nekako da bude okej i da je više nego okej da i ovo probam, iskusim kada mi se već stvorila prilika. A istina je da sam ovu priliku sama sebi stvorila i to je jedna od glavnih poruka koju želim da ti prenesem. Mi stvaramo mogućnosti, i zato nikada ne pocenjuj moć svoje kreativnosti. Samo ću ti još reći da je ova praksa bila volonterska i da sam vrlo ubrzo morala da počnem da radim. Zanimljivo je bilo uklopiti čuvanje dece, obaveze na institutu i novi posao, ali sam tu po prvi put shvatila šta znači izdržavati samu sebe. Naučila sam se organizaciji, štednji i ono najvažnije prioritetima. Ne može se imati sve u ovom životu u isto vreme je najdragocenija moja italijanska lekcija koju sam nekoliko godina kasnije do kraja razumela. I još mnogo godina kasnije postala mirna s tim, odnosno pretočila je u primenjivo znanje.

Ono što hoću da ti poručim jeste da je svako mesto na svetu učionica i da zaista svaku životnu situaciju, možda baš za onu za koju se najviše pitaš ‘Šta mi je ovo trebalo’, vidiš kao priliku, prigrliš svoje kakvo god iskustvo i obogaćena kreneš dalje, nekim novim putem.

Moj novi put je bila moja nova promena karijere gde se vraćam u Beograd i otpočinjem avanturu zvanu Svratište za decu ulice.

Volela bih da čujem da li si i ti imala slično iskustvo velikih promena, šta te je mučilo tada, a znači ti sada.

Do sledećeg puta, šaljem ti osmeh, zagrljaj i veru da je moguće :)