14.10.2020

I posle svega ostala sam bez posla

Ja poznajem i ove dane. Neću ti pričati kako je to vreme bilo super. Pričaću ti kako je do toga došlo, šta sam tada radila i kako se završilo.

Pre svega, bila sam potpuno nespremna za ovaj scenario. Ni u najluđim snovima nisam pomišljala da bi se moja tadašnja konsultantska pozicija mogla gotovo preko noći završiti. Završetak jedne faze projekta uvek je donosio blagi nemir, ali znajući da su finansije izvesne i da je moj performans ocenjen kao izvanredan, nisam mnogo brinula.

Međutim, nekada ni sve ovo nije garancija, projekat se približavao kraju, a priča o novom ugovoru je postala i ostala samo priča. Tada me to nije mnogo brinulo, jer se dešava ljudima koji rade na projektima da imaju prazan prostor između dva angažmana, ali sam nastavila da se raspitujem i budem u toku sa dešavanjima.

Prošao je prvi mesec i to onaj najduži u godini, januar, obeležen praznicima i ja sam znala da se u to vreme malo šta novo može desiti. Bila sam strpljiva. Dobijala sam informacije da će se desiti uskoro, da se čeka važan sastanak, da se čeka važan potpis, da se čeka ta najvažnija odluka. Bilo je potrebno da se ‘neki’ ljudi skupe, da se još ‘nešto’ vidi, da se još ‘nešto’ ispita i biće to sve u redu.
Tako sam dočekala mart. Okej mislila sam, to je još uvek samo dva meseca, nije ništa strašno. Počela sam da prebrojavam svoju ušteđevinu i pri svakom trošenju osećala blagi nemir. Zanimljivo je da sam se vrtela u tom krugu iščekivanja bez preduzimanja bilo kakvih koraka za neku novi priču. Jer mislila sam, ovo će se dogoditi, ne mogu da se obavežem na drugom mestu, ne bi bilo korektno.

Koliko sam se samo zavaravala, ušuškana u misli da će me moji stari ‘projektanti’ pozvati i spasiti. Ništa se nije dešavalo, a meni je postalo neprijatno da zovem i da se raspitujem. Počele su da me muče sumnje. U sebe. Razmišljala sam da su angažovali nekog drugog, da zapravo nisam dobro obavljala svoj posao, da nisu zadovoljni. Ove misli su me jedno vreme toliko opsedale da sam odlučila da ponovo sama prođem kroz projektne aktivnosti i potražim svoju ‘grešku’.

Zanimljivo u celoj ovoj priči jeste da još uvek nisam dizala uzbunu. Kada bi me neko pitao šta se dešava, ja sam odgovarala da čekam novi ugovor i da on treba da se dogodi svaki čas. Smirivala sam bez pokrića ljude oko sebe iako je meni najviše bio potreban mir. Mir sa sobom, da kažem sebi da sam trenutno bez posla. Da sam nezaposlena i da tražim novi. Bilo mi je preteško da to sebi izgovorim, bilo me je sramota da to šapnem drugima. A to je bila moja realnost.

Približavalo se leto, opet mrtvi period za traženje i pronalaženje posla. Kao da mi je laknulo. Sada se ionako ništa ne dešava i ja ne moram još uvek nikog da vučem za rukav i objašnjavam svoju situaciju. Izgovori su najbolji način da u nečemu ne uspeš pre nego što i pokušaš. Ja sam ih obilato koristila. Iz jednog jedinog razloga, koji sam naravno uvidela mnogo kasnije – nisam imala hrabrosti da sednem na svoj ego i zatražim pomoć.

Mislila sam da sve mogu sama, a zapravo sama sam mogla samo dobro da očajavam. Ja tada jednostavno nisam bila u stanju da se pozabavim potragom, da pređem tu igricu, prevaziđem blokade pa sam počela da radim sve one stvari koje vam preporučuju knjige za lični rast i razvoj kada izgubite posao. Počela sam više da se družim, išla u Zemun kao turista, išla po svoju sestričinu u vrtić i popodneva provodila sa njom, jela kapri za 60 dinara na Dunavskom keju i maštala o gospodinu ‘pravom’, farbala stari nameštaj u rustik belo...i ono najvažnije, osećala se slobodnom više nego ikad. Moram da ti kažem da su me ove aktivnosti spasile i poslužile kao dobra prelazna rešenja u situacijama stresa I dale mi novu energiju.

Sledeći krug morao je da počne. Čula sam negde, kad ne znaš šta ćeš, počni da radiš bilo šta što te iole zanima. Godinama kasnije to će biti jedna od ključnih rečenica koju ću čuti od svojih mentora na trening programu za kouča za promenu karijere. Imala je smisla.

Vremena sam po svoj prilici imala na pretek, obožavala sam (i sad obožavam) da smišljam nove projekte, a to je ujedno bila i omiljena tema mog uskog kruga prijatelja. Trebala nam je tema, zadatak cilj. Počeli smo da gledamo konkurse i naišli na jedan gde je zadatak bio snimanje kratkog filmića do 5 minuta, vrlo amaterski sa već pomalo izlizanom temom Raising Awareness about…To je bilo to. Hoćemo! Ne znamo ništa o tome, ali imamo telephone i jedan malo bolji foto aparat - kameru. Ionako se nije tražio kvalitet već dobra ideja. Da skratim priču, snimili smo ga, nas četvoro i moja mala sestričina. Poslali smo ga na konkurs. Nismo pobedili, Bili smo preserećni što smo to uopšte radili. Od nule, ni od čega, bez znanja, ideje, plana.

A ja sam se probudila! Shvatila sam bitnu stvar. Kada sam sposobna za ‘posao’ o kome ne znam ništa, sigurno sam sposobna da nađem onaj o kome znam svašta.

Bili su mi potrebni ljudi. Ne oglasi, ne google, ne infostud. Živi pravi ljudi.
Trebalo je da ih uključim, da im kažem kako stoje stvari, da se ne predstavljam kao žrtva okolnosti već osoba koja ima svoja znanja i kvalitete ali je trenutno u situaciji gde joj je potrebna podrška da ih plasira. I to je bilo sve.
Nije mi pala kruna s glave, Ovim iskorakom sam je samo bolje sebi namestila.

Želim da ti kažem da savršeni, jaki ljudi postoje. Oni što sve znaju i mogu sami. Problem je ‘samo’ u tome što vremenom postaju dosadni. i sebi i okolini. Pravi srećnici su oni koji uvek imaju šta da rade, ali sa sobom i na sebi. A kako nisi sama na ovom svetu, sve što pročitaš o radu na sebi, možeš da primeniš samo ako se otvoriš prema ljudima, bilo da predsatljaš svoju ideju ili tražiš podršku kada ti je potrebna.

Piši mi o svom iskustvu, jedva čekam da razmenimo priče, upoznamo se, povežemo, budemo tu jedne za druge.