03.02.2021

Diplomiranje

Treći februar je jedan od onih važnih i velikih datuma u mom životu. Tog dana sam pre 16 godina diplomirala. Zapravo taj dan je trebalo da bude i veliki važan.

Zašto se nisam tako osećala ni tada ni danas, razmatrala sam više puta, zapravo svake godine u proteklih desetak.

Isto se desilo i danas. Završavajući svoju koučing sesiju sa Sonjom (koja mi kao iskusna mentorka pomaže) usledio je dogovor oko sledećeg termina. Dok obe gledamo u kalendar, shvatim koji je danas datum i setim se.

Pa krenem, kao i svaki put da mislim, jer svake godine dođem do nečeg novog u vezi tog dana.

Za nekoga ko nije padao ispite, a namučio se sa poslednjim možda i nije toliko čudno da mu je sve preselo, ali ipak, složićete se, diplomiranje nije mala stvar.
Sećam se da sam izašla iz te čuvene plave sale gde me je očiju punih nade čekao tata sa sakrivenim buketićem poljskog cveća. Da ga ne vidim, a za svaki slučaj.

Zagrlili smo se snažno i išetali iz zgrade u koju nisam ušla naredne dve godine, sve do trenutka dok mi nije zatrebala potvrda o diplomiranju. Onu lepu diplomu, na fancy papiru do danas nisam uzela.

I dan se nastavio. Odjurila sam u jednu od kancelarija u koju su nas mlade nade NGO sektora, primile bratske starije nevladine organizacije, dajući nam mali radni sto, obično u kujni, kako bismo razvijale taj čuveni program - Nevidljiva deca. Da, on je bio uvertira za Svratište.

Iako je veče promenilo sve, ništa se značajno tog dana nije desilo u meni ni oko mene i to je ono što me sve ove godine pomalo kopka.

Zašto nisam proslavila taj trenutak. Zašto tata i ja nismo popili jednu kafu makar u fakultetskoj kafeteriji. Zašto sam se osećala praznjikavo. Zašto sam zgrabila onaj buketić i odjurila dalje, prošla pored sebe, njega, svog uspeha, svoje male krune za koju sam vredno radila punih pet i po godina.
Ne sećam se ni koga sam prvo zvala, valjda mamu, tadašnjeg dečka...ne sećam se. To je ono što me najviše muči sve ove godine - ja se tog dana gotovo uopšte ne sećam.

Razmišljam da li sam bila u neverici, da se nisam snašla u novoj ulozi, da mi je bilo previše da se od podneva osećam kao diplomirani defektolog...

Dan je već odmicao i usledili su pozivi, čestitke, ushićenje. Tada kao da sam počela da dolazim sebi, postajem svesna, shvatam šta mi se desilo i koliko je to jedna velika stvar. Počela sam da se opuštam. Počela sam da dopuštam da sam važna, da sam uspela, da je gotovo.

Sada dok ovo pišem, reko bi čovek da je za mene fakultet bio prava golgota, što nikako nije bio slučaj. Ja samo nisam znala da proslavim i doživim njegov završetak.

Možda sam se plašila onoga 'sada si svoj čovek'
Možda sam kao Petar Pan htela još da ostanem u Nedođiji
Možda nisam htela da prihvatim odgovornost

A možda sam u dubini svoje duše znala da se ja tim stvarima, od prvog dana neću baviti.

I nije to promašen poziv, ja ni sada kada bi me pitali, ne bih znala da odgovorim šta bih drugo studirala jer sam jedno shvatila - školovala sam se da bih bila obrazovana, radiću ono što budem želela.

Kako god bilo, srećan mi 3. februar, dan kada sam diplomirala.